време, отисак, сећање

У веома отежаним условима и изузетном кратком временском року успео сам да видим, што директним одласком у позоришта, што прегледом снимака представа, укупно 45 представа, жанровски веома различитих, чија је премијера била између два фестивала.

Позиву за пријављивање на фестивал нису се одазвала само позоришта из Лесковца, Краљева, Ужица и Кикинде, што сведочи о изванредном интересовању за наш фестивал. Видео сам представе свих београдских и новосадских професионалних позоришта, позоришта из Суботице, Сомбора, Зрењанина, Вршца, Шапца, Ниша, Крушевца, Крагујевца, Зајечара, Пирота, Лазаревца, Новог Пазара и Врања.

Са радошћу констатујем да је у пуном замаху сарадња два или више позоришта и установа културе у припремању нових представа. Да ли је нужда натерала позоришне посленике да се овако организују, или је коначно сазрела свест о предностима заједничких пројеката, за ову прилику није од пресудног значаја, али је чињеница да је скоро половина представа које сам гледао била копродукција.

У овом периоду није било пројеката који су изразито одскочили и обележили годину. Неке од представа којима сам се посебно радовао и са нестрпљењем их очекивао, нису оправдале реноме стваралаца, ни кућа на чијем су репертоару. Са опрезом могу да констатујем да целокупна продукција није била на очекиваном, високом нивоу. Да ли се узроци за такву оцену могу тражити у стању у позориштима, која су исцрпљена материјално и кадровски, нека чак десеткована, забраном запошљавања. Мислим да средства за програмске активности нису главни проблем. Проблем су људи. И то на различите начине. Осврнућу се на чисто позоришне аспекте. Готово је немогуће оформити добар стални ансамбл, који је најчешће гаранција добрих представа, а о људима који се баве позоришним занатима да и не говорим. Ту влада апсолутни хаос, нарочито у малим позоришним кућама.

Полазећи од критеријума Позоришног пролећа, који је фестивал најбољих представа, што подразумева висок ниво свих елемената позоришног чина, чини се, на први поглед, да избор представа за овогодишњу селекцију није био тежак, или је, напротив, био тежи него обично, због непостојања изразитих фаворита.

Као тема ми се наметнуло време и отисак човековог стопала у том времену. Шта нам тај отисак у времену говори данас, да ли га ми разумемо, да ли можемо ишта да прочитамо из њега, да га растумачимо, да штогод научимо?

Трагом тих питања позвао сам ове представе, свестан да коначних одговора нема.

Зоран Карајић, селектор Позоришног пролећа, у марту, 2020.