Позориште и пролеће - упркос свему

Не треба трошити речи на пописивање свега што је 2020. година, учинила свету и позоришту.

Ова година, као да је покушала да буде позориште, уместо позоришта. У њеној режији, сви смо изненада постали статисти, уместо главних ликова и аутора својих живота. Оставила нас је без права да сами доносимо своје одлуке и забранила нам да радимо оно што смо хтели и планирали.

Чинило се да ће тако проћи и наш Фестивал, заказан у свом традиционалном, априлском термину. 

Планирани програм, већ је био најављен. Фестивалски плакати, шаренили су се у излозима Шабачког позоришта. Све карте биле су распродате, у рекордном року… Ипак, у периоду када је Фестивал требало да се одржи, сала Шабачког позоришта, била је празна. Остали смо у својим домовима, јер то је била једина одговорна одлука. Остали смо, заробљени забраном кретања и окупљања, загледани у вести и статистике, забринути за своје здравље и здравље оних које волимо. Питали смо се шта ће бити са нама, са светом после епидемије, али и са позориштем у свету који је привремено стао, на начин за који нисмо веровали да је могућ. Осим можда у позоришту, у књизи или на филму.  

Време које је уследило (а ова селекција инспирисана је појмом времена) донело нам је неке одговоре. Пре свега: званичне инструкције и мере, којих се морамо придржавати, желимо ли да играмо и гледамо представе; а затим и суочење са немилим истинама о умањеним буџетима за културу и великим финансијским губицима које су сва позоришта претрпела током затварања и поновног отварања. Време нам је, верујем, донело и неке одговоре о нама самима и свему што нам је у животу заиста важно. 

Било је јасно да 5. ПОЗОРИШНО ПРОЛЕЋЕ, неће моћи да се одржи, у оном обиму у ком смо га замислили, планирали и припремили. У обиму какав Шабац – као град импресивне позоришне традиције и културе, то и заслужује, а посебно у години важног јубилеја: 180 година позоришног живота у Шапцу.  

Под таквим условима, продуцентска одлука о отказивању Фестивала, могла би се чинити разумном. Међутим, позориште и разум – нису најбољи пријатељи! 

У Шабачком позоришту донели смо супротну одлуку, вођену страшћу, срцем и неком врстом поноса која се граничи са инатом. Била је то одлука да сачувамо традицију нашег Фестивала и да га организујемо, у оном обиму у ком је то могуће, уз поштовање свих инструкција и мера које нам се налажу и препоручују. Чак ни када смо шватили да ове године нисмо у могућности да окупимо међународни жири, нисмо одустали од жеље да Фестивал буде такмичарски, како би уметници добили прилику да се њихов рад вреднује и награди. 

Морали смо да се одрекнемо великих продукција из најављене селекције. Али, обећавамо да ћемо их довести на Фестивал, следеће године! Морали смо да прихватимо да ће ово ПОЗОРИШНО ПРОЛЕЋЕ, имати трећину своје уобичајене публике. Али, обећавамо да публика неће бити разочарана!  

Нисмо могли а да се не осврнемо на чињеницу да наш Фестивал, носи име пролећа, премда се ове године дешава у јесен, ни да не приметимо сву иронију овог случаја. 

У свету „нове нормалности“, о којој се последњих месеци толико говори, изгледа да пролеће долази у октобру…  Ипак, добра вест је да ипак долази и да га нећемо пустити да оде. 

Година 2020. можда нам је одузела пролеће, али јој ПОЗОРИШНО ПРОЛЕЋЕ нисмо предали, без борбе!  

Пето издање ПОЗОРИШНОГ ПРОЛЕЋА догодиће се – упркос свему! Оно ће бити мање и скромније, са мање представа, мање публике, мање гостију и пратећих програма…  Бићемо на физичкој, али не и на емотивној дистанци. Носићемо маске, које нису позоришне, али нећемо пропустити прилику да у пет дана октобра, уживамо у позоришној уметности, баш због тога што нам је ове године толико недостајала. 

Позориште и разум можда нису најбољи пријатељи, али никаква нормалност не постоји, без позоришта. Ни нова, ни стара… Јер, уметност и култура, постоје да би свет чиниле бољим и да му не би дале да поново стане. 

Крени, свете! Поново ради позориште!!! 

Милена Богавац, 
директорка Шабачког позоришта 
у септембру, 2020.